Вршилац дужности председника Владе и министар спољних послова Републике Србије Ивица Дачић учествовао је данас у Београду на конференцији „Европа у више брзина: продубљивање безбедносне и одбрамбене политике”.
Шеф српске дипломатије говорио је на главном панелу, а поред њега на истом панелу су говорили државни секретар Министарства иностраних послова Савезне Републике Немачке Маркус Едерер и директорка за Западну Европу, Западни Балкан и Турску у Европској служби за спољне послове Ангелина Aјхорст.
Излагање вршиоца министра Дачића је у наставку:
„Поштовани господине Едерер,
Поштована госпођо Ајхорст,
Поштовани господине Пајевићу,
Даме и господо,
Дозволите ми, на почетку, да захвалим ISAC фонду на позиву да у име Владе Републике Србије будем један од говорника на овој конференцији. Чињеница да ме господин Пајевић већ трећу годину за редом позива, очито говори да је тема заједничке спољне и безбедносне политике ЕУ и улоге Србије у том процесу веома важна и да привлачи доста пажње.
Када погледамо три године уназад, од како се бавимо овим питањем, у процедуралном смислу нисмо далеко одмакли, јер Србија и даље чека да од Европске уније добије извештај са скрининга за Поглавље 31, иако је билатерални скрининг, који је одржан још у октобру 2014. и на коме сам ја предводио делегацију Србије, оцењен као веома успешан. Међутим, иако немамо извештај као јасан оквир којим бисмо се руководили, наставили смо интензивно да радимо – састанци Преговарачке групе за Поглавље 31 редовно се одржавају, дијалог са представницима цивилног сектора је континуиран и врло отворен, а посебну пажњу посвећујемо разговорима са чланицама ЕУ које су показале посебно интересовање за ову област. Веома нас радује и охрабрује што је Европска спољно-политичка служба уважила молбу, коју сам изнео још на скринингу, и што су у јануару одржали консултације са Западно-балканском шесторком, а током лета очекујемо и билатералне консултације о широком опсегу спољнополитичких тема. Сматрам да би било изузетно корисно и уколико би ЕУ у процес доношења својих одлука и стратешких докумената у области ЗСБП, укључила државе које су започеле преговоре о чланству.
На нашу велику жалост, питање сарадње Србије са ЕУ у овој области се пре свега сагледава, а изгледа и оцењује, кроз само један сегмент – а то је придруживање одлукама и декларацијама ЕУ. Посебно оним које се тичу Русије. То је, готово извесно, и главни разлог што државе-чланице ЕУ нису могле да постигну сагласност око садржине извештаја, који је у процедури усвајања већ годину и по дана.
Србија, на жалост, још није чланица ЕУ и пошто не учествује у процесу доношења одлука, нема могућности за заштити своје интересе на начин како ће то моћи када постане део ЕУ. Ми се суочавамо са већ дефинисаним одлукама које само можемо да прихватимо или да одбијемо, што повремено чинимо, тако да се наш проценат придруживања последњих година креће око 64% на годишњем нивоу. Ја вероватно јесам субјективан и то не спорим, али сматрам да је, у овој фази наше европске интеграције и уважавајући све изазове са којима се суочавамо, то реално. Све одлуке о придруживању се пажљиво и балансирано вагају, уз узимање у обзир наших националних интереса.
Пошто је питање придруживања немогуће испоставити као захтев заснован на правној обавези – јер су Споразум о стабилизацији и придруживању и Преговарачки оквир ЕУ јасни – од Србије се очекује да се постепено усаглашава са ЗСБП како би уочи приступања ЕУ била у потпуности усаглашена – што уопште није спорно, често се то образлаже потребом да се поштују вредности ЕУ. Желим да подвучем да у вредносном, географском, политичком, безбедносном смислу Србија припада Европи, што смо у небројеном броју случајева показали и доказали. Уосталом, ми још од 2003. спроводимо процес европске интеграције, како бисмо једног дана постали држава чланица ЕУ.
Сматрам да је потребно да укажем да је позиција Србије од самог почетка придруживања одлукама ЕУ – од како смо потписали Споразум о стабилизацији и придруживању давне 2008. године – била јасна и недвосмислено предочена ЕУ. Србија није у могућности да се придружује одлукама и рестриктивним мерама које се односе на Русију и Кину, као сталне чланице Савета безбедности УН-а, јер је наш територијални интегритет угрожен покушајем сецесије дела наше територије, а те државе истрајавају у поштовању међународног права. На исти начин односимо се и према свим другим државама које нам пружају подршку када је реч о питањима која се тичу КиМ.
У том смислу, наша позиција је конзистентна, никада се није мењала, али се у међувремену променио став ЕУ и дела међународне заједнице према Руској Федерацији. Због чега? Како кажу, због поштовања међународног права, које мора да се поштује када је реч о Украјини, али ваљда не мора да се поштује када је реч о Србији.
Дозволите, Србија је за разлику од других увек била доследна. Била је, такође, и веома кооперативна и опредељена да сва отворена питања решава дијалогом, а не претњом и потенцијалним сукобом, што је модел понашања Приштине. Србија није инсистирала на копању по прошлости и неразумним захтевима, већ на томе да треба да гледамо у будућност и да сарађујемо на бази заједничких интереса, али уз обострано уважавање. Београд је пристао на дијалог са Приштином, који се спроводи уз посредовање високе представнице ЕУ, у коме г-ђа Ајхорст има веома активну и важну улогу, и никад га није условљавао. Међутим, упркос свим напорима који су уложени, при чему је наш улог био веома велики – јер је реч о изузетно осетљивом политичком процесу – веома често смо били сведоци да се договори не поштују и да се одбија могућност разговора, а камоли договора о питањима која имају суштински значај за Србију.
Ево, споменимо само нека – на пример, питање имовине или заштите црквене и културне баштине, о чему Приштина неће да разговара али хоће у Унеско. Шта је са Заједницом српских општина, чије је формирање договорено још првим Бриселским споразумом 2013, који сам ја потписао? Мислите ли да бих ја то учинио да се првих шест тачака Споразума није тицало управо ЗСО? За нас је то био гарант да ће тих стотинак хиљада Срба који су остали да живе на КиМ имати могућност за безбедан и одржив живот. Можда би овде требало да споменем да је од преко 250.000 интерно расељених лица са КиМ, према подацима УНХЦР-а, регистрован одржив повратак тек њих око 4.500. Нисам приметио неку посебну забринутост због овог поражавајућег податка или због неиспуњавања обавеза, као што је формирање ЗСО.
Међутим, уверен сам да принципи и правила треба за све да важе подједнако. Сматрам да ЕУ на исти начин треба да реагује када се она крше, чинила то Србија или неко други. То је оно што ће утицати на јачање кредибилитета и поверења у ЕУ у мојој земљи. Више разумевања за питања која су за нас суштинска, а то је пре свега очување територијалног интегритета и суверенитета. То је оно што недостаје Србима да Европску унију препознају не само као највећег спољно-трговинског партнера, највећег донатора или инвеститора, већ као политичку заједницу, која поштује и уважава партнера какав је Србија. Због тога су неки други у нашој јавности наизглед видљивији, јер народ све више питање приступања ЕУ види као изузетно политизован процес у којем не важе за све иста правила. Ево, на пример, ЕУ је последњих година од нас тражила стратешко стрпљење када је реч о процесу проширења, а у исто време стратешко деловање у области каква је заједничка спољња и безбедносна политика (ЗСБП), за коју нам ни Извештај са скрининга није уручен. Знате, то је нека логика коју ја баш не могу да разумем.
Што се тиче сарадње у ЗСБП, Европска унија мора да зна да ће у Србији увек имати кредибилног, предвидивог и поузданог партнера, спремног да са Унијом подели све изазове и ризике. Међутим, ЕУ треба да уложи више напора да разуме позицију Србије јер је она веома рационална – што бисте ви, Европљани рекли – ми се само понашамо у духу принципијелног прагматизма. Влада Србије води активну, јасно профилисану и осмишљену спољну политику, чији је примарни циљ чланство у ЕУ, али и интензивирање дијалога, сарадње и односа са земљама широм света, а посебно са традиционалним партнерима. Верујући да је економско јачање Србије нужно за напредак целокупног друштва, али и за процес приступања ЕУ, ми посебну пажњу посвећујемо стварању услова за повећање извоза, директних страних инвестиција и отварање нових радних места. Сматрамо да би било неодговорно да се угрозе односи са неком од највећих светских економија или да се угрози наше снабдевање енергентима. Желимо да водимо политику која ће допринети бољем позиционирању Србије на регионалном, европском, мултилатералном и ширем међународном плану. У том смислу, не видимо препреку да Србија сарађује са широким кругом земаља у разним областима, на начин како то чини са чланицама ЕУ или са суседима.
На пример, испоставља се да је проблем ако Србија има две војне вежбе годишње са Русијом и Белорусијом, иако је преосталих 14 одржано са САД (9), НАТО (2), са земљама Балкана (2) или са Мађарском (1). Молим вас, па у претходних пет година било је 44 вежбе са САД, а само 6 са Руском Федерацијом. Мислим да бројке јасно говоре о томе које је основно усмерење Србије и мислим да је потенцирање сарадње са другим партнерима као негативно, искључив и погрешан приступ.
Поштовани, дозволите ми да коју реч посветим томе у којим све областима Србија сарађује са ЕУ у ЗСБП и ЗБОП. За нас је веома важно да се о томе што више говори, јер, на жалост, чини се да за такве информације влада слаб интерес, а реч је о суштинском доприносу који Србија даје у овој области.
Србија на бази постојећег уговорног оквира из 2011. размењује тајне податке са ЕУ, учествује у мултинационалним операцијама ЕУ и има блиску и интензивну сарадњу са Европском одбрамбеном агенцијом. Србија је осми контрибутор мировних мисија у Европи и први у региону ЗБ. У 2016. години 643 припадника војске учествовало је у мировним мисијама и операцијама у свету. Тренутно је у операцијама ЕУ и УН ангажовано 329 наших припадника. Започели смо активности чији је циљ успостављање законског и институционалног оквира за несметано учешће цивилних структура у међународним мировним операцијама и мисијама, а у том процесу блиско сарађујемо управо са ISAC фондом, као и са Немачком, Чешком, Шведском и Норвешком. Прошле године Србија је приступила техничком споразуму о успостављању борбене групе ЕУ HELBROC. Очекујемо да ће до краја године бити окончан процес израде Стратегије националне безбедности, Стратегије одбране и тзв. Беле књиге, у којем учествују представници 29 институција. Кључне смернице којима се руководимо су чланство у ЕУ, војна неутралност, као и интегрисан и свеобухватан приступ безбедности. У припреми је нови Закон о спољним пословима, а прошле године смо усвојили и Закон о мерама ограничавања, што је био један од захтева ЕУ.
У домену ЗСБП, када је реч о нашем региону, ЕУ издваја три приоритета: регионалну стабилност, борбу против тероризма и миграције. Србија ће наставити интензивно да сарађује са ЕУ у све три области. Дали смо изузетан допринос у сузбијању ефеката велике мигрантске кризе – од 2015. преко наше територије прешло је око 1,4 милиона миграната, а већ месецима се око 8.000 налази „заробљено” у нашој земљи. У односу на наше капацитете и финансијске могућности, евидентно је да носимо већи терет него неке државе-чланице ЕУ. Србија својим делима показује да жели да подели не само терет, већ и одговорност, и да дâ допринос решавању заједничких проблема.
Србија очекује да се све ове, веома конкретне и захтевне активности у укупној оцени нашег доприноса ЗСБП, вреднују на адекватан начин и да се при разматрању напретка Србије у овој области изведе реалан закључак, а не закључак базиран на емоцијама или перцепцијама. Ми своју будућност видимо у ЕУ и неспорно је да ће ЕУ у нама увек имати изузетно посвећеног партнера у суочавању са свим изазовима са којима се сусреће, као и у очувању регионалне стабилности и јачању регионалне интеграције, али то не сме да буде замена за процес европске интеграције, већ треба да допринесе убрзању динамике нашег пута у ЕУ.
За нас је веома важна порука коју је ЕУ послала у Глобалној стратегији – да кредибилна политика проширења представља стратешко улагање у безбедност и просперитет Европе и да ће и даље бити заснована на јасном, стриктном и фер процесу приступања. Очекујемо да ЕУ до краја ове године, када зада оквир за свој реформски процес, озбиљну пажњу посвети нашем региону и да пружи подршку Србији у њеним намерама да се знатно убрза реформски процес и приступање Европској унији.
Хвала вам на пажњи.”